Mesto odakle mnogi beže, a u kome je spas

Dugo nismo ništa objavljivali i verovatno je bilo za očekivati da ćemo objaviti nešto vezano za jeftine letove, međutim mi smo odlučili da objavimo nešto sasvim drugačije. Znamo kakva je situacija sa putovanjima, sa neizvesnošću, testovima, a i videli smo koliko je ljudi ove godine putovao unutar zemlje i otkrivao lepote i čari sela, šuma, jezera, banja. Zato smo u ovom postu odlućili da pišemo o selu, mestu sa kog mnogi beže u grad u potrazi za boljim sutra, a zapravo je tamo spas. Neka sela su napuštena, neka sa jako malo stanovnika, lošom infrastrukturom. Surovo zvuči, ali nema niko računicu da uloži u to i promeni nešto, mada mi smatramo da to može i da se promeni. Prethodnih dana često razmišljamo kako oživeti selo, kako podstaći mlade na povratak, ostanak ili čak i mlade iz grada na beg na selo.

Tuga koja se javi kada prođemo kroz neko selo, kao i gužva, haos, gubljenje vremena na porevoz u gradu, traženje parkinga i ostali problemi velikog grada podstakli su nas da počnemo da razmišljamo o selu i zato se i javila potreba za ovim tekstom. Ako se makar i jedna porodica osmeli i pokrene, pa za njima još par njih i oživi barem jedno selo mi ćemo biti prezadovoljni.

Živimo u vremenu kada sve više ljudi stremi odlasku u grad. Mladi odlaze da steknu neko obrazovanje, onda se susreću sa gradskim životom, zabavom i shvataju kako su mnoge stvari lakše i brže dostupne, a zaboravljaju da gradu nedostaje ono što su ostavili kod kuće, a to je čist vazduh (naročito ako je planinsko selo), priroda i mir. Zaslepljeni svetlima velegrada odlučuju da ostanu u gradu i da traže posao gde će raditi za druge i gde će imati “sigurnu” platu. Videli su da se na selu naporno radi, često i od jutra do mraka i da se stalno spuštaju cene robe koju proizvedu. Misle da je bolja opcija raditi od 8 do 4, 9-5 ili kako god i da nakon toga mogu u bioskop, kafić, izlazak ili na bilo koji drugi vid zabave ili rekreacije. Nakon nekog vremena uvide da nije baš tako, da grad ima mnogo nedostataka, da treba stalno trčati, raditi i truditi se da budeš u korak sa vremenom i ispratiš ono što se diktira ako upadneš u trku pacova. Uvek hoćeš više novca, bolji auto, bolje ovo, bolje ono, želiš da ostvariš sve želje, a zapravo to je beskonačna trka, jer se pojave uvek nove želje. Robuju svojim željama, pritom radeći za plate koje im nikada neće biti dovoljne da ispune sve te želje. Bilo da neko dolazi iz grada ili sa sela, većinom je tako, ako ih je konzumerizam okupirao. Onda se dižu krediti da bi se rešile neke od želja ili potreba i stavlja se omča oko vrata i pritisak da mora da se trči još više kako bi se otplatili svi dugovi. 

Ubrzo se shvati da je tempo jači nego na selu i da slobode nema, tako da ostvarivanja tih želja postaju prividna sreća. To je sve u redu, nije da kritikujemo nekog, svako zna svoje. Oni samo nisu videli rešenje i izlaz na selu i sve im se svelo na jurenje statusa u društvu i materijalnog bogatstva iako toga može biti na selu. Materijalno bogatstvo koje je najodrživije možeš stvoriti najpre ako imaš svoju ideju, viziju i cilj i preduzmeš nešto da pokreneš posao, uposliš ljude i druge resurse da rade za tebe i stvoriš neki izvor pasivnog prihoda, nagradiš dobre radnike i deo novca odvajaš u dalja usavršavanja tih radnika i sebe, a deo ulažeš u nove poslove i unapređenje trenutnog. Opširna je ovo tema, znamo, ali ovo je samo ukratko. Ovo sve može i na selu da se uradi. U gradu radeći za platu, a pritom ne štedeti ništa teško da može da se stvori nešto. Tu jedini spas mnogi vide u kreditima, koje često troše na svoje želje, umesto na ulaganje u neke poslove, koji bi im pomogli da kasnije ostvaruju želje. Redosled kada se stiče i stvara materijalno bogatstvo, a kad se kupuju skupe stvari se okrenuo i konzumerizam koji nam je nametnut nas je strpao u začarani krug i samo nas tera da trošimo, više, više, više, na sve nepotrebnije stvari. To je jedna posebna i malo opširnija tema tako da ćemo je ostaviti za neki drugi neki post ili diskusiju na mrežama. Vraćamo se na selo. 

Ne doslovno, jer smo i dalje u gradu, ipak smo mi gradska deca, ali težimo odlasku u mirniju, čistiju sredinu sa jednostavnijim ljudima.

Sedimo pre neki dan i pričamo na tu temu i došli smo do zaključka. Ljudi idu u grad, kao što smo i napisali u prethodnim pasusima, daju svoja imanja u bescenje, kako bi za novce od svojih par hektara sa kućom, voćnjacima, šumama kupili u gradu stan od par desetina kvadrata i zatvorili se u ta četiri zida i radili negde za platu, od koje nekad ode i pola na račune. 

Sve što su trebali da urade je da budu kreativni, da idu u korak sa tehnologijom, da plasiraju svoj proizvod direktno potrošačima i izbegnu nisku cenu otkupljivača. Da ulažu u poboljšanje proizvodnje i marketing i da nastoje da kupcu predstave proces proizvodnje, upoznaju ga sa kvalitetom proizvoda i steknu poverenje. Nikako da varaju i pričaju kako nije, jer se to brzo otkrije. Mnogi u gradu trebaju kvalitetne proizvode sa sele, autohtone sorte voća i povrća, ne genetski modifikovano i prekomerno tretirane proizvode pesticidima.

Imanje se ne sme pretvoriti u nemanje, a nemanje je kad uđete u gradski trku pacova i sve što zaradite trošite na stvari koje vam, koliko god da ta zarada bila.

Ako čovek dođe do toga da ne može sam da obrađuje veliko imanje, nije uvek rešenje da ode u grad, već da nađe radnu snagu, da se stanovnici sela udruže za dobrobit zajednice. Ako ne možeš da postigneš sve, jedna od opcija može biti da podeliš deo, daš u arendu ili pozoveš zainteresovane koji iz grada žele na selo, da obrađujete zajedno i delite troškove i profit. Ima i na selu onih koji nemaju imanje, pa idu do grada da rade i koji bi se prihvatili posla.

Rešenje može biti i u seoskim zadrugama, ali one treba da izgledaju mnogo drugačije nego pre. Tehnologija se razvijala, a i u našim selima ima mladih koji su pratili tu tehnologiju, koji se razumeju i u internet marketing, znaju da naprave sajt, da vode društvene mreže, dizajniraju, fotografišu, snimaju… Kada bi se seljani skupili u zadrugu i direktno uključili i mlade iz sela ili angažovalo nekog sa strane da plasira te proizvode do krajnjeg kupca, jer samo tako mogu postići zadovoljavajuću cenu. Kada bi selo organizovalo transport, da se jednom ili dva puta nedeljno po većim gradovima razvoze svoje proizvode koji su prethodno kupci naručili preko sajta ili društvenih mreža. Bilo bi dobro da postoji opcija i da se može platiti online na račun zadruge pre isporuke, kako bi se izbeglo da neko odustane kada roba već krene ka njemu. Iz zadruge bi se deo novca odvajao za svako poljoprivredno gazdinstvo, deo za zaposlene u zadruzi koji tamo sortiraju robu, razvoze i za onoga ko radi marketing, da i taj mali iz sela što zna na računaru ima računicu da ostane i to radi na selu, a ne da ode za grad. 

Ako recimo malina za krajnjeg kupca košta 400 dinara po kilogramu, a otkupljivači nude 150, proizvođač bi mogao da dobije 250, pa i više, a ostatak da ode za transport i zaposlene u zadruzi. Svima je dobro u tom slučaju, a seljani mogu da se podele i da proizvode različite proizvode, kako ne bi bili direktna konkurencija ili ako je za nečim potražnja veća onda je sasvim u redu da ih ima nekoliko koji proizvode sir na primer. Sve bi moglo da se stavi pod određeni brend, da se uradi dizajn logoa, etiketa i zaštiti, tako da se sve to podigne na viši nivo i da određena sela postanu preoznatljiva po prirodnim, domaćim proizvodima. Takođe jedno selo može proizvoditi samo i samo maline i da od toga napravi brend. Ovo sve može dobro da funkcioniše ako su ljudi složni.

Cela ova priča bi mogla biti potkrepljena sa volonterima raznih omladinskih organizacija, srednjih škola i fakulteta. Takođe postoje sajtovi preko kojih možete potražiti nekog da vam pomogne na imanju besplatno, a za uzvrat da mu obezbedite smeštaj i eventualno hranu. Obično u tom slučaju ljudi rade od 4-5 sati, a tu možete pronaći i osobu sa iskustvom koja može da podeli svoja iskustva.

Turizam isto može biti određeni izvor prihoda jednog sela. Pored sela, prirode, čistog vazduha, planine,… nije loše smisliti još neke sadržaje kao što su adrenalin parkovi, staze za bicikle, organizovanje raznih takmičenja i manifestacija. Digitalni nomadi su isto interesantna ciljna grupa, jer je selo idealno za coworking i coliving prostore, za sve ljubitelje prirode. Za te uslove je potrebno obezbediti dobru internet vezu. Takvi prostori bi i mlade mogli da zainteresuju za povratak na selo, jer tamo mogu da razmenjuju iskustva sa posetiocima širom sveta i uče nove tehnologije, a i sami odatle i da rade na daljinu. 

Rad na daljinu, od kuće ili bilo kog mesta na svetu se praktikuje mnogo godina unazad, ali smo ove godine postali svesniji toga sa pojavom korone. Na daljinu, preko računara uz pomoć internet konekcije možemo da se školujemo, radimo, nadgledamo svoje domaćinstvo kada smo odsutni, pa čak i navodnjavamo biljke i šta god zamislimo. Ako nešto nije razvijeno da može online, biće u narednih par godina. Treba samo pratiti tehnologiju ići u korak sa njom, jer su to stvari koje će nam dodatno uštedeti vreme i olakšati. 

Po gradovima su ljudi često zaglavljeni u saobraćaju, nekada i po 2-3 sata dnevno samo kad idu na posao i vraćaju se. Zato je rad od kuće, ukoliko je to moguće, odličan, a ujedno je to i dobro rešenje za selo. 

Posao preko interneta koji bi zahtevao 3-4 sata, udruživanje u zadruge, brendiranje sela i proizvoda iz njega, reklamiranje putem interneta, plasiranje proizvoda krajnjem kupcu i postizanje realne cene je nešto što bi moglo da održi selo, ali i podstakne mlade da se vraćaju, da stvaraju porodicu i da počnu da shvataju perspektivu sela. 

Zabava za omladinu sa sela je uvek glavno pitanje i bolna tema. Rešavanje infrastrukture i prevoza bi moglo da olakša odlazak omladine u veću sredinu, kad su željni takvog vira provoda. Mogla bi se organizovati i putovanja i usavršavanja u inostranstvu, ali i odlazak na druge farme i poljoprivredna gazdinstva po Evropi da se pokupe nova znanja. Ovo bi moglo da organizuje selo iz nekog zajedničkog budžete koje zadruga sakupi. Pored toga biciklističke staze, adrenalin park, organizovane pešačke ture, druženje sa turistima, omladinski klubovi, slikarske, vajarske i druge radionice, edukacije kroz coworking i coliving prostor, pozorišne predstave, filmske večeri i ostala dešavanja u selu bi mogla mladima obezbediti neki vid zabave. Kao neko ko je odrastao u gradu i dugo izlazio po klubovima, svirkama, koncertima, pozorištima i bioskopima moramo priznati da nam se sad više sviđaju ova dešavanja kakva bi bila na selu. Prilikom organizovanja tih događaja to bi bio već neki vid zabave, a tako bi se zbližavali, družili i stvarali neku zdraviju sredinu, a to bi bio i zdraviji vid zabave nego u gradovima. 

Selo nam može ponuditi svašta zanimljivo. Treba u sebi probuditi istraživački, pokretački duh i ideje, a ne tražiti zabavu i podešavati svoje raspoloženje na osnovu spoljnih faktora.

Leave a Reply